Zakon o slobodnom pristupu informacijama je bio jedan od najboljih zakona na svetu, ali danas institucije više ne odgovaraju na pitanja građana, pa je pravo građana na informacije ugroženo. Mediji će uvek biti pokazatelj demokratije u društvu, jer je činjenica da oni nisu uzrok ničega, već posledica fundamentalnih stvari u državi, a istraživačkim novinarima okupljenim u organizacijama civilnog društva su potrebni mejnstrim mediji koji će njihove priče učiniti vidljivim, zaključci su panela Pravo na informacije održanog danas u organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji i Fridrih Ebert fondacije u Beogradu.
Panel je, konstatacijom da Srbiju čeka dosta posla u oblasti slobode medija i prava građana na informacije ukoliko želi da se pridruži Evropskoj uniji, otvorila generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS) Zvezdana Kovač koja je podsetila na istraživanje World Press Freedom Indexa po kome Srbija zauzima 93. mesto od 180 zemalja. Umesto da napredujemo, mi idemo u suprotnom pravcu, o čemu svedoči podatak da smo na istoj lestvici, pre deset godina bili na 54. mestu.
Izvršna direktorka Građanskih inicijativa Maja Stojanović ocenila je da je za informisanje svakog građanima od ključnog značaja ne samo da ima pristup dokumentima koje donosi Vlada ili neka institucija, već i da zna šta se dešava u državi kako bi mogao da donese važne odluke, bilo pri glasanju ili o svom svakodnevnom životu. Ona je navela da je Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja tokom 2020. godine doneo oko 3.000 rešenja, a da se polovina tih rešenja odnosila na institucije koje uopšte nisu odgovorile na pitanja građana, medija ili civilnog sektora. „Institucija Poverenika je ugrožena i zanemarena od strane vlasti“, rekla je Stojanović, sa čime su se saglasili i ostali učesnici debate, i upozorili da su u pripremi izmene zakona koje će dodatno ograničiti pravo na pristup informacijama od javnog značaja.
Direktor Centra za istraživačko novinarstvo CINS Branko Čečen naglasio je da su istraživačkim novinarima potrebni „mejnstrim mediji“ koji će njihove priče učiniti vidljivim građanima. „Kod nas, između najgoreg treša i ničega nalaze se mediji koji se trude da se ne zamere režimu, i tužno je i nedostojanstveno živeti u takvoj zemlji, a nedostojanstveno je i živeti sa ljudima kojima to nije važno, da je teško naći motivaciju da se baviš novinarstvom“, rekao je Čečen. Naglasio je kako ga brine što građani u Srbiji većinski misle da ne treba da budu informisani, ne misle da treba da imaju određena prava i slobode, a smatra da bez toga neće biti promena nabolje.
Novinar Dojče Velea Nemanja Rujević ocenio je da političari i institucije odgovaraju medijima samo kad njima odgovara, bez obzira na to kakva su pitanja. „Zašto se vlasti u Srbiji isplati da ne odgovara na pitanja medija. Primetna je želja vlasti da nikad ne vide nikoga ko bi ih kritikovao, jer im to jednostavno ne treba“, kazao je on. Rujević smatra da je u Srbiji prisutna „cenzura dometa, a ne sadržaja“, odnosno koliko ljudi sme da vidi to što se priča, što je, po njegovim rečima, „strogo kontrolisano“.
