Teodora Ćurčić. Foto: CINS

Tačnost podataka koji se navode u tekstovima prave razliku između profesionalnog i odgovornog novinarstva i nečeg što se može odvesti pod propagandu, neodgvornot i laž.

Zato su i novinari, posebno istraživačkih redakcija među najčešćim korisnicima prava koje prositiče iz Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja.

Iako je naš Zakon proglašen jednim od najbojih na svetu, da bi se napisano moglo destiti potrebna je adekvatna primena ovog zakona, a naša sagovornica je Teodora Ćurčić, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije koja se specijalizovana za data journalism, odnosno novinarstvo zasnovano na velikom broju podataka.

Koliko CINS koristi Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja? Da li postoji i jedan test a da nije poslat zahtev za pristupom?

“Zaista je pitanje da li postoji. Verovatno da, ali to su oni koji se zasnivaju na izvorima”, počinje razgovor za sajt SPI koalicije Teodora Ćurčić.

Koje primere bi naveli kao dobre, o čemu se radilo, šta se saznalo?

“Pre svega navela bih tekst u vezi sa respiratorima koji je pisan prošle godine u proleće, s početkom pandemije korona virusa. Tada se o respiratorima nije znalo ništa. Tek je počela da se koristi reč u masovnoj upotrebi. Ljudi nisu imali ideju koliko toga ima, da li ih ima za sve ili ne. Počela je da se stvara panika, da li će biti za sve. Poslali smo dopis Institutu Milan Jovanović Batut, za željom da dobijemo podatke koliko ih ima i koliko ih je ispravno.

U Zakonu postoji formulacija da u određenim slučajevima koji su bitni za život i zdravlje ljudi treba odgovoriti u roku od 48 sati. I odgovorili su u tom roku. Ne sećam se da je neko tako brzo odgovorio, pošto se najčešće i posle 15 regularnih dana, natežemo.”

Foto: CINS

Ipak je bilo i kontradiktornih informacija. O čemu se radilo?

“Imali smo našu priču gotovu, napisanu, ali par sati pre objave teksta predsednik Srbije je rekao da su ti podaci državna tajna. Nismo znali da li je to zaista tako. Ipak, smo objavili priču i nismo imali problema.”

Na koji način je taj tekst poseban za vas, osim po tome što niste bili sigurni da li je u pitanju državna tajna?

Objavili smo priču, ali ne samo da smo mi imali priču, kao data priču odnosno zasnovanu na podacima, već su odatle podatke preuzeli i brojni lokalni mediji jer smo obradili sva mesta u Srbiji. Tako su korist imale i brojne redakcije u lokalu koje zanimao samo jedan segment. To je najbolji primer kada lokalni mediji koriste i prošire priču.

Koje bi još priče istakli kao pozitivne, makar kad je pristup informacijama od javnog značaja u pitanju?

“Imali smo još dve priče o koroni i vakcinaciji. Postoje brojne oprečne informacije o tome ko se vakcinisao, kada, čime…. i sl. Postojala je ideja države da podstiče vakcinaciju kroz kampanje, ali preciznih podataka nije bilo. Ponovo smo slali zahtev Batutu za detaljnije podatke, ko se vakcinisano, koje starosne grupe, u kojim mestima…. Taj zahtev je prvo odbijen. Tada je pokrenut je sajt vakcinacija.gov.rs i rekli su da će se tamo naći svi podaci. Međutim, to se nije desilo. Objavili su samo ukupan broj. Poslali smo žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Žalba je rešena relativno brzo, za mesec dana, pa smo imali koliko-toliko relevantne podatke o nečemu što se tiče svih nas. Neretko se dešava da se na postupanje po žalbi čeka dosta duže. Sve te informacije postoje i mislim da ne bi trebalo, da ih posebno tražimo, već da budu dostpune građanima da ih vide. Imali smo podatak npr. koliko kojih vakcina je ostalo.”

Da li možete nešto da zaključite u vezi sa primerima gde se nedostavljaju tražene informacije?

“Sigurni smo da bi podaci bili korisni i za građane i za institucije. Pravilo je da što se više informacija skriva, raste sumnja. Ljudi su skeptični da ako nešto nije poznato, mora da se krije i da nešto nije u redu. Zašto je to tako, ne znam. Čini se da nemamo praksu otvaranja i deljenja podataka.”

Foto: CINS

Kakva su iskustva sa institucijama, da li sa nekim dobro sarađujete, a sa nekima nikako?

“Zavisi. Dosta priča sam radila tako što sam prikupljala podatke za celu Srbiju. Veliki broj podataka sam prikupljala od lokalnih institucija, pogotovo sada za vreme korone kada sam tražila podatke u vezi sa higijenom i školama. Ljudi su preopterećeni, nemaju vremena. Iako znam da imaju drugih poslova, mislim da ne shvataju važnost tog dela posla, a to je dostava podataka. Ne znam ni koliko su upućeni u to da moraju da odgovore. Ono što je sigurno, na lokalu postoji skepsa da će ti ljudi biti u problemu ili da ćemo da pišemo o njima, a ne o podacima koje tražimo.

Što se tiče većih institucija, mislim da je sve gore i gore. Neke institucije koje su redovno odgovarale na zahteve to više ne rade. Iz MUP se ne sećam kada smo dobili odgovor. Uprava za trezor nikome ne odgovara.”

Da li pokrećete upravne sporove?

“Posle žalbe da. Trudimo se da iscrpimo sve mogućnosti. Protiv Skupštne npr. ne može da se uloži žalba već se odmah ide na upravni spor. Podneli smo predstavku Upravnom sudu početkom ove godine, ali se od tada ništa nije desilo. Prošle je već puno vremena. Čak i kada bih dobila te informacije najmanje bi prošlo godinu dana od slanja zahteva. A onda ti podaci nisu ažurirani, ako su primera radi u pitanju neke redovne isplate. I pored mehanizama, prekasno se reaguje. Može i da se obesmisli postupanje po zakonu. Institucije koje ne žele da odgovore, one to neće raditi po bilo koju cenu. Ne mislim da osobe koje su za to zadužene neće to da rade iz ličnih razloga, već ili postoji neka zabrana da se dostave podaci ili postoji strah da ne budu u problemu.”

Poput autocenzure kod novinara?

Da ne dovedu sebe u problem. Problem je i što ne možemo da stupimo u kontakt sa osobama na višim pozicijama u institucijama. Ne javljaju se i nemamo koga drugog da zovemo.

Koji su loši primeri kada je u pitanju pristup informacijama od javog značaja?

Priča o tome šta smo nabavljali od medicinskog materijala za vreme korone. One su bile proglašene tajnom. Bilo da su u pitanju respiratori ili medicinska oprema. I dalje ne znamo koliko je šta plaćeno i kako nabavljeno jer donet tajni Vlade iz aprila prošle godine, po kome je sve tajna.

Pošto nas je Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) odbio, slali smo žalbu. Poverenik je naložio da se dostave podaci, odnosno predlog za izvršenje. Međutim, to se nije dogodilo. I pod pretnjom novčanom kaznom Poverenika, RFZO je odlučio da ipak ne dostavi.

Ta novčana kazna ne predstavlja im, ne znam kakav problem. Kazna će se platiti iz budžeta, a takvih primera ima mnogo. Podatke još nismo dobili i pitanje da li ćemo ih dobiti ikada, a iako ih dobijemo da li će biti efekta godinama posle. Naravno, uvek je važno, ali dve godine kasnije biće i aktuelnih problema.”

Foto: Aleksandar Sretković/CINS

Pomenuli ste slučaj Maje Gojković, odnosno problem i kada se dostave podaci. O čemu se radi?

“Problem kada nam se pošalju odgovor koji mi posle treba da iznova proveravamo. Da vidimo da li je sve tu. Imali smo problem sa Skupštinom. Radili smo bazu poslanika i njihova dodatna primanja u Skupštini van osnovne plate. Obećavali su da će nam izaći u susret. Nismo pokretali spor i kada je prošao predviđeni rok, jer smo se nadali da govore istinu. Čekali smo sedam meseci na eksel tabele sa isplatama poslanicima i na kraju smo videli da su iz svih isplata izbacili predsednicu Skupštine Maju Gojković.

Takođe, dešavalo se u odgovorima da nešto nije tačno, a problem ume da bude u formatu.

Kada tražimo da nam pošalju podatke u eksel tabeli elektronski, dobijali smo eksel, ali odštampan. U elektronskoj formi je daleko lakše pretraživ dokument, štedi puno vremema, a i ekološki je opravdaniji. Ipak, nekima više odgovara da gubimo vreme i da se natežemo.”

S obzrom da je aktuelan novi nacrt Zakona kako bi mogao da se unapredi?

“Sprovođenje bi moglo da se unapredi. Treba menjati sistem naplate kazni jer one ništa ne menjaju. Kako ne znam, ali kazne treba da budu adekvatnije. Značilo bi efikasnije dobijanje podataka. Uprava za trezor, MUP, Skupština, Vlada ne žele da odogovaraju. Bilo bi dobro uvesti mehanizam koji bi dopustio da se i u njihovom slučaju sprovodi Zakon.”

Prethodni tekstPoverenik: Od novog Zakona očekujem efikasnije sankcionisanje organa vlasti i rukovodilaca
Sledeći tekstDa li će novi Zakon uspeti da unapredi transparentnost organa javne vlasti?

OSTAVITE ODGOVOR

Unestite svoj komentar
Unesite svoje ime