Poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović. Foto: Media centar

Objedinjavanjem rasprave sa Zakonom o Zaštitniku građana i osporavanje potrebe za nezavisnim državnim organima Skupština je nastavila lošu praksu objedinjenih rasprava o predlozima zakona čije donošenje nije međusobno uslovljeno

Narodna skupština je 27.10.2021. raspravljala u načelu o predlogu Vlade za izmenu i dopunu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Pre toga, 26.10. je predlog Zakona podržao u načelu Odbor za pravosuđe i upravu.

U kratkoj diskusiji su učestvovala tri poslanika, od kojih su dvojica, Marijan Rističević i Vladimir Đukanović, predsednik skupštinskog odbora, uglavnom negativno govorili o samom postojanju nezavisnih državnih organa (u ovom slučaju Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti), ukazujući na to da je neprimereno da nosioci ovih funkcija imaju veće zarade od narodnih poslanika i predsednika države (Rističević).

Izmene Zakona su predstavljene objedinjeno sa novim Zakonom o Zaštitniku građana. Dodirne tačke među njima su činjenica da ih je pripremalo isto ministarstvo, da je u oba slučaja donošenje predviđeno planovima koje Srbija ima za EU integracije, da je proces pratila SIGMA i da je u oba zakona reč o nezavisnim državnim organima koji štite pojedina ljudska prava.

Međutim, razlike u dva zakona su daleko veće od sličnosti. Kada se pogledaju odredbe koje su se našle pred narodnim poslanicima, jasno je da su predlozi zakona u međusobnoj vezi jedino kada je reč o načinu izbora i dužini mandata čelnika institucija, gde su predložena slična rešenja.

Ipak, Skupština je nastavila lošu praksu vođenja objedinjenih rasprava o predlozima zakona čije donošenje nije međusobno uslovljeno. To je ovaj put učinjeno na predlog Aleksandra Martinovića, koji svoju odluku nije obrazlagao (predsedavajući je čak rekao “Gospodin Martinović verovatno ne traži reč. Hvala.“)

Objedinjavanje rasprave je svakako smanjilo mogućnost da se više pažnje posveti brojnim promenama u pravnom sistemu koji donosi svaki od ovih zakona. Istina, ni da je rasprava razdvojena, ne mora da znači da bi narodni poslanici iskoristili priliku da o svim tim bitnim pitanjima i govore, pre nego što zakon bude usvojen.

Prethodni tekstDržavno ulaganje u medije: Direktnim ugovaranjem do podobnih medija
Sledeći tekstDrugi čin rasprave: Od svete Petke, do izbora Poverenika